Privatizacija društvenih preduzeća na Kosovu je započela 2002. godine kada je donesena Uredba br. 2002/12 od 13. 06. 2002. godine kojom je ustanovljena Kosovska Poverenička Agencija (Kosovo Trust Agency - KTA). U maju 2003. godine je raspisan tender za prvu grupu preduzeća. Propisi koji regulišu ovu oblast su menjani više puta, a osnovni akti koji se sada primenjuju su doneseni 2008. godine. Tada su stupili na snagu Zakon Br. 04/L-034 o Kosovskoj agenciji za privatizaciju, kojim je Kosovska agencija za privatizaciju (KAP) zamenila Kosovsku povereničku agenciju i Zakon Br. 04/L-033 o Specijalnoj Komori Vrhovnog suda Kosova o pitanjima koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju. Za raseljena lica koja su do napuštanja Kosova bila zaposlena u preduzećima koja se privatizuju, najznačajniji propis je Uredba 2003/13 o promeni prava korišćenja nepokretne imovine u društvenoj svojini, jer je tom uredbom utvrđeno pravo zaposlenih na deo prihoda od privatizacije na prioritetnoj osnovi. Određeno je da pravo na isplatu dobiti ima zaposleni koji je kao takav registrovan u vreme privatizacije i ako je ustanovljeno da je bio na platnom spisku tog preduzeća najmanje tri godine. Istrovremeno je regulisano da ova odredba ne sprečava zaposlene, koji tvrde da bi bili tako registrovani da nisu bili predmet diskriminacije, da podnesu žalbu Posebnoj Komori Vrhovnog suda Kosova. Dobit koja se deli među zaposlenima predstavlja 20% od prodajne cene preduzeća, s tim da se 75% od te sume deli na jednake delove među zaposlenim, a 25% srazmerno godinama staža ostvarenim u privatizovanom preduzeću. Po ovom osnovu je do sada podeljeno 98 749 896 eura¹ na 44 000 radnika, što znači da je svaki zaposleni, koji je ostvario ovo pravo, u proseku dobio nešto manje od 2250 eura.

Kosovska agencija za privatizaciju objavljuje Privremenu listu radnika koji imaju pravo na deo dobiti od prodaje preduzeća u glavnim publikacijama na albanskom i srpskom jeziku.² Žalbe na ovu listu radnika se podnose Kosovskoj agenciji za privatizaciju koja nakon toga objavljuje Konačnu listu radnika. Žalbe na Konačnu listu radnika se upućuju Posebnoj Komori Vrhovnog suda Kosova, a žalbe na presudu Posebne Komore Vrhovnog suda se upućuju Apelacionom veću ove Komore.

Postoji značajna razlika u pravnom shvatanju koje pri odlučivanju o žalbama na privremene liste radnika primenjuje Kosovska agencija za privatizaciju u odnosu na pravno shvatanje PKVS izraženo prilikom odlučivanja o žalbama na konačne liste radnika. Za razliku od Kosovske agencije za privatizaciju, praksa PKVS se menjala kroz vreme, na sreću, u korist prava raseljenih lica. Ova konstatacija je zasnovana na iskustvima i praksi Balkanskog centra za migracije i humanitarne aktivnosti (BCM) koji pravnu pomoć u postupku privatizacije za raseljena lica – radnike društvenih preduzeća na Kosovu pruža od početka 2008. godine.

Kada je u decembru 2010. godine objavljena privremena lista radnika za preduzeće „Šavne cevi“ iz Uroševca, BCM je napisao i prosledio KAP-u 70 žalbi kojim je traženo uključenje u listu radnika. Svih 70 žalbi je odbijeno kao neosnovano. Kao razlog za odbijanje za najveći broj žalbi je navedeno da: “...podnosioci žalbi nisu podneli dovoljno dokumentovanih dokaza na osnovu kojih bi KRŽLR³ mogao utvrditi da su oni učestvovali u bilo kojoj pozitivnoj pravnoj radnji u cilju uspostavljanja ponovnog radnog odnosa posle Juna 1999 ili bilo koji drugi dokaz koji pokazuje da su podnosioci žalbi bili zainteresovani da kontaktiraju upravu DP‐a, radi verifikacije statusa zaposlenog iz radnog odnosa.“⁴ Neke žalbe su odbijene jer podnosioci žalbi nisu uz žalbe dostavili radne knjižice, a neke jer su dostavljene radne knjižice bile zatvorene (stavljen je bio pečat zaključenja radnog staža sa junom 1999. godine, što je učinjeno od strane preduzeća kada su ti radnici kasnije, nakon napuštanja Kosova, tražili da im se dostave radne knjižice iz preduzeća). Inače, KAP odbija najveći broj žalbi izjavljenih na privremenu listu radnika. Izuzetak od ovog pravila su retka preduzeća kao „ISV Progres“ iz Prizrena⁵ gde je usvojeno 113 žalbi na privremenu listu radnika koje je napisao BCM. U ovom predmetu su odbijene samo žalbe radnika koji nisu mogli priložiti radnu knjižicu kao dokaz zaposlenja. U mnogo većem procentu se usvajuju žalbe radnika na konačnu listu o kojima odlučuje PKVS Kosova.

Tako je za prethodno pomenuto preduzeće „Šavne cevi“ iz Uroševca, gde su sve žalbe na privremenu listu odbijene, na konačnu listu radnika napisano 58 žalbi (od 70 koje je KAP odbila) i sve žalbe su usvojene od strane PKVS. Radilo se o istim radnicima i istim dokazima koji su bili dostavljeni uz žalbe na privremenu listu radnika. Veoma je značajno da je sud, u ovoj presudi kao i u mnogim drugim, tumačeći dva propisa koji na različit način određuju teret dokazivanja diskriminacije, sasvim opravdano prednost dao propisu koji je povoljniji za podnosioce žalbi koji su pretrpeli diskriminaciju. Radilo se o odredbi člana 10.6.(b) Uredbe 2003/13 koja određuje da: „Bilo koja žalba podneta Posebnoj komori na osnovu diskriminacije kao razloga za isključenje sa spiska zaposlenih koji imaju pravo na isplatu mora da bude propraćena dokumentovanim dokazom o navodnoj diskriminaciji“ i odredbi člana 8.1. Zakona protiv diskriminacije 2004/3 koja propisuje da: „Kada lica koja smatraju da im je naneta nepravda zbog toga što princip jednakog postupanja nije primenjen na njih iznesu, pred sudom ili nekim drugim nadležnim organom činjenice iz kojih se može pretpostaviti da je bilo direktne ili indirektne diskriminacije, prijavljena strana je dužna da dokaže da nije bilo povrede principa jednakog postupanja.“ Posebna Komora Vrhovnog suda Kosova je stala na stanovište da se mora primeniti odredba Zakona protiv diskriminacije i da je KAP bila dužna dokazati da diskiminacije prilikom sastavljanja liste radnika nije bilo. Kako to nije učinila, usvojene su žalbe radnika. Ovakav pravni stav naveden je i u presudi po žalbama na listu radnika za DP „Metohija“ od 06. 02. 2009. godine⁶, ali je tumačenje bilo mnogo restriktivnije za podnosioce žalbi. PKVS u navedenoj presudi zauzima stav da: „Žalioci koji tvrde da su diskriminisani treba da dostave činjenice iz kojih se može zaključiti da je izvršena direktna ili indirektna diskriminacija, shodno Članu 8.1 Zakona protiv diskriminacije. Dalje, kada žalilac predstavi prima facie predmet direktne ili indirektne diskriminacije, tuženi je obavezan da opovrgne diskriminaciju“ . Ipak kada obrazlaže zašto su odbijene neke žalbe navodi da: „Radnici koji nisu dokazali da su dostavili zahtev da se vrate na radna mesta kako bi nastavili da rade nakon sukoba na Kosovu ili da su bili zaposleni u DP-u u vreme privatizacije ili nisu dostavili nikakav dokaz kojim bi dokazali diskriminaciju kako nalaže Član 10. 4 Uredbe 2003/13, ne kvalifikuju se kao podobni radnici za uključenje na ovaj spisak.“ Na ovu presudu se često pozivala KAP u žalbama kojima je pobijala prvostepene presude o usvajanju žalbi radnika.

Inače prema sada važećoj praksi Posebne Komore pretpostavlja se da su radnici albanske nacionalnosti bili diskriminisani u periodu od 1989. do 1999. godine, zbog takozvanih „srpskih privremenih mera“, a radnici srpske nacionalnosti nakon 1999. godine, usled opštepoznatih okolnosti.⁷ Teret dokazivanja da u pojedinačnom slučaju nije bilo tako je na KAP-u. Takva praksa je znatno olakšala poziciju raseljenih lica bivših radnika privatizovanih preduzeća. Iako ona nije ustanovljena na početku rada PKVS nego nakon nekoliko godina njenog rada, značajno je da možemo konstatovati da je, makar u jednoj oblasti, raseljenim licima omogućena efikasna sudska zaštita njihovih prava na Kosovu. Takva sudska praksa se razvijala postepeno. Na početku rada PKVS, ne samo da se tražilo da se dostave dokazi o diskriminaciji već je traženo da ti dokazi budu pisani. Taj stav je zamenjen stavom da je ograničenje na samo pisane dokaze diskriminatorsko samo po sebi u svetlu prakse Evropskog suda za ljudska prava i da bi uslov da uz žalbu bude priložen pisani dokaz o diskriminaciji predstavljao dodatnu diskriminaciju.⁸ Tako je i ranije navedena presuda za DP „Metohija“ ocenjena kao protivna stalnoj praksi Apelacionog veća PKVS.⁹

Osim pitanja dokazivanja diskriminacije i u pogledu drugih uslova za ostvarivanja prava na deo prihoda od privatizacije na prioritetnoj osnovi, menjali su se pravni stavovi PKVS. Pravo da se nađe na listi radnika se gubilo ostvarivanjem prava na penziju pre privatizacije ili zasnivanjem radnog odnosa kod drugog poslodavca pre privatizacije. Tako se u presudi za preduzeće „Ramiz Sadiku“ iz Prištine¹⁰ navodi da žalioci koji su napunili 65 godina života pre dana privatizacije nisu mogli da budu registrovani kao zaposlena lica u DP-u i prema tome nisu mogli da ispune uslove predviđene članom 10.4. izmenjene i dopunjene Uredbe UNMIK-a 2003/13. Dakle, bilo je dovoljno utvrditi da je neko napunio 65 godina života pre dana prodaje njegovog preduzeća i da, bez obzira da li je zaista i ostvario pravo na penziju ili nije, bude odbijen sa zahtevom za uvrštavanje na listu radnika. Međutim, u presudi za DP „Grmija“ iz Prištine¹¹ od 21. 03. 2015. godine, se u vezi žalioca koji je napunio 65 godina života pre privatizacije navodi da sama činjenica ispunjavanja uslova od 65 godina nije ključna za pitanje ispunjavanja uslova za pravo na deo prihoda od privatizacije i da odgovor tužene strane zasnovan jedino na nespornim okolnostima vezanim za godine žalioca ne ide u korist tužene, koja ima obavezu dokazivanja u vezi ovog pitanja.

Stav da na listi radnika ne može biti neko ko je pre privatizacije zasnovao radni odnos kod drugog poslodavca je takođe korigovan kroz praksu PKVS, čak u istom predmetu, od strane Apelacionog veća PKVS. U predmetu žalbi na listu radnika za DP „Mehanizacija“ iz Prištine veliki broj žalbi je odbijen sa obrazloženjem da su žalioci zasnovali radni odnos kod drugog poslodavca pre privatizacije. To je bilo obrazloženje za odbijanje žalbi od strane KAP-a na privremenu listu radnika¹²od 28. 03. 2013. godine, kao i obrazloženje PKVS u prvostepenoj presudi po žalbama na konačnu listu radnika¹³ od 12. 02. 2014. godine. Radilo se o tome da je nakon 1999. godine, formalno nastavilo da postoji preduzeće sa istim imenom, samo sa sedištem u centralnoj Srbiji. Većina radnika koja je napustila Kosovo je bila formalno zaposlena u ovom preduzeću i nakon 1999. godine. Oni su u radnim knjižicama imali pečate novog preduzeća „Mehanizacija“. Po žalbama na prvostepenu Presudu PKVS, Apelaciono veće je odlučilo da ovu presudu izmeni i usvoji žalbe radnika koji su bili odbijeni zbog zasnivanja radnog odnosa kod drugog poslodavca. U obrazloženju je navedeno da se: „ne mogu kriviti radnici zato što su radili u jednom DP-u van Prištine, jer zbog nesigurnosti koju su osetili zbog situacije nastale posle rata, kako bi obezbedili egzistenciju svoje porodice i zbog toga što su bili manipulisani od strane tadašnjih srpskih vlasti, oni su radili u tom DP-u, koja je u stvari isto preduzeće i zbog toga ne može da se odbije njihov legitimni zahtev.“¹⁴

Nejasno je da i nakon svih navedenih presuda PKVS, KAP i dalje nastavlja sa istom praksom i nastoji svim pravnim sredstvima onemogućiti ostvarenje nespornih prava radnika. Tako npr. u žalbi na presudu za DP „Mlin“ Kosovo Polje od 10. 02. 2015. godine, KAP i dalje osporava stav da podnosioci žalbi nisu dužni podneti dokaze o diskriminaciji.¹⁵

Praksa PKVS Kosova koja je razvijana kroz vreme, omogućila je da značajan broj raseljenih lica realizuje svoja prava iz privatizacije i ostvari konkretnu novčanu dobit. Ovaj primer je, nažalost, jedini primer na Kosovu, gde je raseljenim licima zaista omogućena efikasna sudska zaštita njihovih prava.

1^ Saopštenje Kosovske agencije za privatizaciju od 25. 02. 2015. godine

2^ Član 10.3. Uredbe 2003/13 o promeni prava korišćenja nepokretne imovine u društvenoj svojini

3^ Komisija za razmatranje žalbi na liste radnika

4^ http://pak-ks.org/repository/docs/DP_IMK_Kosovska_metalna_industrija.pdf

5^http://pak-ks.org/repository/docs/DP_ISV_Progres,_Prizren__Danas__17.10.2011.pdf

6^ Presuda PKVS (SCEL-08-0003)

7^ Presude PKVS (ASC-11-0069, AC-I-12-0012 itd.)

8 Presuda PKVS (SCEL 04-001), DP „Termosistem“

9 Presuda PKVS (AC-I-13-0205-A0001-A0003) DP „Kosovovino“

10 Presuda PKVS (SCEL-09-0001)

11 Presuda PKVS (SCEL-11-0070-C0001-C115

12 http://pak-ks.org/repository/docs/DP_Mekanizimi_-_Prishtina.pdf

13 Presuda PKVS (C-II-13-0039)

14 Presuda (AC-I-14-0060-A0001-A0022) od 25. 11. 2014. godine

15 Žalba na Presudu (C-II-12-0003)